Uveseljava me spoznaja o tome koliko je internet magično mjesto. Već dva dana ležim u nekom random lodžu u kom sam jedini gost i gledam stotine video snimaka sređivanja kravljih papaka. Dosta me smiruje da gledam kako vještim pokretima likovi skidaju jedan po jedan sloj kopita, dakle kravljeg nokta, i time oslobađaju gnoj nakupljen unutra čime jadnu životinju oslobađaju infekcije i omogućavaju joj da se ponovo neometano kreće.

Nevjerovatno je šta sve može da se nađe u samoj unutrašnjosti kravljeg kopita, dakle nokta, ali i to koliko zapravo video snimaka o svemu ovome može da se nađe i pogleda tokom samo jednog dana. Ljudi koji se bave ovim poslom imaju kanale sa stotinama hiljada vjernih pratilaca. Moja stranica ima 15 hiljada pratilaca. Možda bih mogao početi ovim da se bavim.

Pored toga, na internetu postoje stotine dokumentaraca o Majkl Džordanu, ali i Tom Kruzu i sajentologiji. Sve to treba neko da pogleda.

S vremena na vrijeme pomislim na to koliko sam srećan zbog toga što imam toplu vodu i toplu sobu i u tim trenucima obično odem da se istuširam.

U malenoj i skromnoj, ali čistoj i lijepoj sobi u kojoj spavam nalaze se dva kreveta (i dva jorgana, što je vrlo zgodno jer više nemam vreću) i maleni prozor sa kog puca pogled na oblacima okovane beskrajne četinarske šume i tu usku popločanu stazu koja prolazi tik ispred kuće. Upravo je ta staza jedan i jedini put ka Everestu. Svi planinari koji odlaze i vraćaju se sa Everesta, kao i nebrojeni karavani moraju proći upravo ovuda, tik ispred kuće u kojoj evo već dva dana faktički živim. Upravo ta staza je EBC trek.

Stariji sin vlasnika lodža je otišao da popne Kalapatar. Mlađi jutrom osveštava kuću, noseći nekakvu posudu iz koje izbija dim, nešto slično kao kada se kod nas kuća kadi tamjanom. Kaže da to radi svako jutro, za dobrobit doma. S vremena na vrijeme prebacimo koju, ali najčešće ga viđam u uniformi, već spremnog za školu.

Domaćica uglavnom kuha čajeve, kafe i priprema obroke za mene i za ukućane. Domaćin je stolar i ponosi se brojnim rukotvorinama od drveta koje je sam napravio i koje danas krase brojne kuće ali i hramove u okolini. Pokazuje mi fotografije svojih zaista impresivnih radova. Izuzetno je vješt i nadaren osjećajem za estetiku. Popodne zajedno cijepamo drva i pripremamo ih za ogrev. Čini mi se da njima i nije hladno i da inače ne bi ni ložili vatru, ali eto imaju gosta. A hladno je. Čim zađe sunce ja ložim vatru, a kada se ugasi povlačim se u krevet.

Domaćin inače jako liči na mog oca iz mlađih dana, a pomalo i na Džimi Hendriksa. Moj otac ne liči na Džimi Hendriksa.

Tu i tamo povedemo nekakav kraći razgovor o stvarima iz njihovog svakodnevnog života, ali u kući uglavnom vlada dosta prijatna tišina. Jedino što narušava tišinu je lupanje brzih koraka mlađeg sina po drvenim stepenicama ili udarci repa psa o vrata sobe u kojoj spavam. Kada je hladno i on se povuče unutra.

U krevet polazim već oko 20 časova. Tada obično utihne plamen u peći, a i nema šta drugo da se radi na planini. Otkad imam neograničen pristup internetu obično zaspem uz video snimke uređivanja kravljih kopita.

Budim se najkasnije oko 6 časova. Domaćica mi sprema doručak i postavlja ga na moje mjesto, ugao koji je obično u to vrijeme jedini obasjan suncem, iznad kojeg na zidu stoji uramljena fotografija Dalaj Lame.

Potom se obično igram sa njihovim psima i pijem čaj, dok oko kuće jurim sunčeve zrake i posmatram volove, konje i ove jadnike koji se penju ili silaze sa Himalaja.

Jesu ludi majke mi, što ne sjede kod kuće sa mirom i gledaju dokumentarce o kravljim papcima. Ljudi su toliko truda uložili da snime sve te video snimke i bave se tako važnim poslom. Mislim da je pošteno da se ti video snimci i pogledaju.

Ništa, vi hodajte a ja ću da gledam.

Najzad ne moram nigdje da idem. Apsolutno nigdje. Ta spoznaja me nevjerovatno raduje. Umjesto toga čitam knjigu, pišem i uživam u pogledu.

I odlučio sam da bih mogao možda da skoknem do Indije. Viza za Nepal mi ubrzo ističe, a za Tajland ne mogu odavde da apliciram. Provodim nekih sat vremena sjedeći na vrelom suncu i popunjavam aplikaciju za indijsku vizu. Plaćam 25 dolara. Već sutradan izjutra mi odobravaju vizu.

A u kurac, sad moram u Indiju da idem.

Zapalio sam se na ovom suncu. Odoh se ja okupati opet.

Počeo sam i meso da jedem danas. Nisam okusio meso već nekih 15 dana.

Toliko mi odgovara da budem ovdje. Ne želim da se vraćam u Katmandu, u ono ludilo. Malo me plaši taj grad. Tačnije, plaši me osoba koju Katmandu izaziva u meni.

Nakon dvije ili tri noći ipak polako krećem na posljednju etapu puta. Vrijeme je da pređem onih 3900 metara. Rane su mi zacijelile. Oprao sam se stotinu puta i odmorio sam svaku ćeliju tijela. Imam još nešto malo čiste odjeće sa sobom, ali u Katmanduu me čeka ostatak.

Pozdravljam se sa domaćinima i odlazim. Naredna 2 kilometra u stopu me prate oba psa. Lijepo smo se družili, krenuli su da me isprate. Vratiće se, znaju oni put.

Ulijećem na aerodrom, prilazim jednom od šaltera i vrlo nonšalantno im govorim kako je moj let tek za dva dana, ali ja sam evo došao da lično izrazim želju da letim već danas.

Može tebra ali dođi za dva sata kada ostali odlete.

Može, to mi je sasvim ok.

Pijem čaj u nekom baru pored aerodroma (inače zvanično najopasnijeg aerodroma na svijetu). Iznenada ulijeće onaj divni Finac kog sam upoznao na letu za Katmandu i sa kojim sam blejao po gradu dok sam još pušio i cugao, prije nego sam otišao na Himalaje.

On ipak neće moći danas da poleti. Dogovaramo nekakvu cugu kada se obojica nađemo opet u Katmanduu. Divan je on lik stvarno, jedna dobra, autentična propalica. Nije kaže nosio ni vreću za spavanje na trek, niti plaćao portere ni vodiče. Ali cigare je ponio. Usred treka lik skapirao da je uspon na Island peak na koji je krenuo zapravo dosta glupa ideja i skupa zajebancija, te se okrenuo i vratio nazad. Baš mu se divim na hrabrosti da odustane. Ja sam isto mislio da odustanem, ali nisam znao kako da artikulišem to odustajanje svoje, kako da ga objavim, kome, protiv koga.

Ovaj tip se snašao.

Ko hoće nađe način, ko neće nađe izgovor.

Nudi me cigaretama. Druže reko ne pušim ja ima već 12 dana.

Jesi ti budala, kaže on meni. Ja ne bih ni penjao to sve bez cigara. Znaš koja je gotiva popeti se u Lobuche i zapaliti cigaru.

Reko ne znam jebote, prestao sam pušiti. Ali siguran sam da jeste.

Budala, da.

Narednih 5, 6 sati čekam svoj red da poletim iz Lukle. Najzad stiže taj neki propeleraš sa kojim sam i doletio ovdje i odnosi me iz ovog mjesta zauvijek. Već nakon 15 minuta sam u Ramachhepu, gdje doživljavam toplotni udar.

Odjednom kraj svega. Vrućina, ludilo, galama, prašina, prljavština. Vratio sam u civilizaciju. Još samo 5 sati vožnje do Katmandua i to je to.

Oko 20h stižem u Katmandu i do hotela se krećem poput preplašene zvjeri. Hiljade podražaja u mikrosekundi. Kurve, dileri, taksisti, buka, galama, haotično kretanje u svim mogućim pravcima. Katmandu ne smije i ne može zastati ni na sekund.

Ljudi mi pišu poruke u fazonu svaka čast momak čestitamo od srca što si se penjao gore po Himalajama i ispenjao i preživio i šta sve ne. Dok se probijam kroz gusto granje civilizacije hodajući ka hotelu samo mislim o tome kako su istinski heroji našeg doba zapravo ljudi koji žive u Katmanduu, Kairu, Teheranu, Beogradu…

Planina? Planina je jedno lijepo, prijateljsko okruženje. Moraš da je poštuješ i ona će te nagraditi mirom, skladom, čistim vazduhom, zdravim okruženjem, tišinom, ljepotom. Svime onim što je čovjeku zapravo potrebno. Lako je na planini. Ajd ti druže Beograd preživi.

Sažeo sam čitav jedan život u ovaj trek. Bilo je i sreće i tuge i početka i kraja i suza i znoja i muke i žuljeva i straha i brige i bijesa i želje da odustanem i pošaljem sve u tri lijepe… Svega onoga što čini čitav jedan život.

Život ustvari funkcioniše isto kao i ovaj trek.

Da sam zadavao sebi dugoročne ciljeve i mislio o tome koliko je daleko bazni kamp ili moja naredna stanica, ne bih sigurno nikada stigao nigdje. Realno, ne bih ni krenuo.

Nego guraš korak po korak, ne gledaš daleko ispred sebe, ne gledaš iza sebe. Ionako ne možeš uticati na prethodne korake, ali ni na one buduće. Jedino na onaj prvi naredni možeš uticati. Trudiš se da on bude odlučan, ali i oprezan.

Nastojiš da budeš ovdje i sada. Ne ide ni to uvijek lako.

Dišeš polako, umiruješ disanje, umiruješ misli.

Koristiš ruke i noge. Koristiš jebiga i pomagala ponekad, ponekad se osloniš na štapove. Podvaljuješ mozgu izvode, integrale i analize konfekcijske industrije Nepala. Varaš, jebiga.

Ponekad ide dobro, a ponekad vučeš noge za sobom. Tada poturiš leđa. Ponekad je sve divno, a nekada mrziš čitav svijet.

Staneš, odmoriš. Isplačeš se ako moraš.

Gledaš oko sebe. Gledaš u vrh kao u nešto lijepo, nešto čemu težiš, ali ideš korak po korak. Misliš samo na naredni korak. Slušaš svoje tijelo.

Ćutiš.

Hodaš.

Samo na danas i sutra misliš.

Samo nastojiš da se sutra probudiš kao bolja verzija osobe koja se jutros probudila.

I guras, jebiga. Moraš da guraš. Dogurao si dovde. Velika je to stvar.

Još samo malo.

Još samo jedan korak.

I tako sve do kraja.

Kraj.