Ne znam da li sam to nekada negdje pomenuo, ali iz Bosne sam otišao 8. maja 2020. godine u 4 izjutra, usred Kovid pandemije. Spakovao sam život u Citroen C4, zapalio cigaretu zagledan u prazne ulice Mejdana sa svog sedmog sprata i krenuo. Kada sam izašao ispred zgrade, najednom je duboku tišinu narušilo učenje tri imama sa džamija koje okružuju zgradu. Sačekao sam kraj molitve, upalio kola i otišao. Ispostavilo se da su mi upravo njih trojica uputila posljednji pozdrav.

Nemoguće je objasniti Bosnu i šta uopšte znači odrastanje u Bosni, barem onima koji nisu imali to iskustvo. Koliko god daleko čovjek da ode od nje, ona ostaje duboko utkana u njegovu srž.

Ima ta neka priča o jednom od dolazaka u Bosnu tokom kog sam na mostu koji povezuje ovu zemlju sa Hrvatskom umalo izašao iz aumobila i isjekao vlastite gume džepnim nožem. Duga je priča i sjebana je, ali hoću valjda da kažem da Bosna jednostavno izvuče iz čovjeka takve stvari. Moraš improvizovati non stop, moraš se dovijati, imati nož uz sebe. I selotejp. Komad nekakvog najlona, ašov.

Jer nemaš jebenog pojma šta će te dočekati na drugoj strani mosta, iza svake od milijardu jebenih krivina i brda kojih je ova divlja zemlja prepuna.

Evo, iza jedne od tih krivina dočeka me upravo prizor lika zabijenog u betonski zid koji dijeli dvije suprotne brze trake autoputa “9. Januar”. Zaustavljam automobil u zaustavnoj traci, ispred nekoliko već zaustavljenih vozila. Stali neki Tuzlaci sa kombijem i neki tip, granični policajac.

Đećemo bolan ostaviti čoeka, daj da ga nekako izvučemo.

Noć mrkla, magla se spustila kao što to i obično biva u blizini rijeke Bosne.

Izakcijašmo mi tu nešto, zaustavljamo saobraćaj, vadimo lika iz auta, jedan sjeda i vozi njegova kola i nekako se sve to dobro završi.

A lik nema pojma šta se dešava. Mrtav pijan zaspao za volanom nekog fensi džipa sa BG tablama i zabio se u zid. Na džipu tek sitne ogrebotine. Ovom srećniku ništa. Nema ni pojma kakva se drama izdešavala na putu dok smo pokušavali da ga izvučemo.

Glupak, došao u fensi džipu i skupom odijelu iz Beograda i riješio da pije sa Bosancima. Joj druže, ne radi se to tako, ne pije se sa Bosancima bolan. Nemoš tako nespreman, đećeš bez kurca u svatove, što bi rekli lokalci.

Misli o toj sceni sa autoputa nosile su me neko vrijeme dok sam vozio ka Banjaluci i ubrzo me dovele do sjećanja na jednu drugu scenu. Scenu kada nas je Cima mrtve pijane razvozio svojim Jugom sa nekog rodjendana i kada je usred vožnje naprasno napustio vozilo, nastavio da trči za autom a ubrzo nas i sustigao jer jebeni Jugo se kreće brzinom od 6 km na sat.

E to je odrastanje u Bosni. Nemaš jebenog pojma šta će biti, nema vozača bolan, izvjesno je da svi idemo direkt u nekakav ambis duboki, u apsolutnu propast i smrt.

I svi se gledamo u toj panici, pomalo i vrištimo ali se uglavnom i smijemo jer jebiga, uzbudljivo je non – stop.

Ili kako bi to sumirala dvogodišnja sestrina ćerka: “crna robija”.

I svaki put kad dodjem upadnem u neki hipi – trip u fazonu a jest vas volim takve lude, zvao bih vas sve kući najradije da kod mene spavate i blejite, ali se onda sjetim da moram rano ustajati i pisati neki kod kurac palac pa me bude sramota, svašta sam obećavao noć ranije.

Najradije bih izgrlio i te Tuzlake i tog drota. Zbog te akcije, te srčanosti i strasti, tog srca koje Bosanci, čini mi se, uvijek ostavljaju na terenu, šta god da rade. Uglavnom rade sumanute i bizarne stvari, ali jedno je sigurno – sve rade od srca. Zbog načina na koji nose tu svoju sjebanost i ljubav prema bližnjem, potrebu da pomognu. Zbog načina na koji vrijeme teče u ovoj zemlji.

Sve nekako od srca. I bijes i ljubav i mržnja i smijeh i tuga i sve.

I onda ta Banjaluka.

Dodjem u kafanu neku u kojoj moje džukele ordiniraju za šankom. A u kafani neki sevdah, neki Al Dino – kopriva.

Nisam nikada ranije čuo tu pjesmu. Ali kad sam je čuo, pala mi je neka klapna. Ispostavilo se da mi je upravo ta stvar postala saundtrek ovog putovanja.

Ali ne mogu to objasniti. Ni ove ljude, niti zemlju koja je u stanju da izrodi sevdah. Sevdah je posebno stanje svijesti i takav umjetnički izražaj mogao je nastati samo među ovim brdima.

A konobar se zapalio, ostavio čovjek srce na terenu, dernja se na mikrofon dok neki drugi lik pušta pomenutu pjesmu sa jutjuba. Pjeva čovjek iz najtamnijih dubina duše. Ja ga pitam može li pivo. Kaže lik ma pusti me bolan, uzmi šta hoćeš, ne pitaj me ništa. Što kaže Tamara ko neki horor zabavni park.

Krenuli mi dalje u grad, kaže lik de bolan nemojte me jebavat, đećete sad.

Ne znam kad mi je neko nešto ljepše rekao.

Pričam ja to Savi sutradan. Kaže Savo vidiš ima još finih ljudi.

Joj samo da se ne probudim sad.

Sutradan obilazim mnogobrojne nove parkove i novo šetalište uz Vrbas. Uprkos mojoj skepsi i hejtu prema lokalnim vlastima, moram priznati da je stvarno lijepo. Ne znam da li mi je ikada Banjaluka bila ljepša.

Dobro je i to što ima mnogo novih kružnih tokova. Svakako olakšavaju beskonačno vrćenje u istim krugovima.

Dugo nisam bio. Toliko dugo da sam uletio automobilom u neku rupu na cesti, tamo na Malti. Tu je oduvijek, ali sam je zaboravio izgleda. Godinama sam tvrdio da znam svaku rupu u ovom gradu. Ali eto, ova me ovaj put iznenadila.

Ne znam kako se to dogodilo, ali zaboravio sam. Isto ne mogu da skontam kako sam uspio zaboraviti put do stričeve kuće. To me stvarno zaboljelo. Kakav čovjek zaboravi put do stričeve kuće?

Elem, ima stvarno svašta da se vidi i doživi.

Prijatelji su mi uglavnom i dalje tu. Moji prijatelji, sa svojim lepezama poremećaja srodnih mojim poremećajima, jebeni genijalci, i dalje moji jedini pravi sagovornici. Nakon 5 godina u Beogradu i dalje nisam našao sagovornika.

Ima i Dopler, najluđi od svih.

Ima i neki matori lik koji tvrdi da je skonto žene. Moš mislit, napisao lik knjigu o tome. Džepno nekakvo izdanje. Lik sveo polovinu čovječanstva ne jednu džepnu knjigu. Ubacio neke dijagrame, pakao.

Morao sam to da imam u svojoj kolekciji. Dopler mi donio u Beograd, uz kutiju keksa i flašu votke.

Ima i taj dvogodišnji zvrk koji hoda po kući i ponavlja “crna robija” i “nećeš kopati!”

Ima bolan svega.

Dok sam tražio ove bilješke u telefonu, naišao sam na jednu drugu bilješku, iz marta 2020., u trenutku kada sam razmišljao o tome da li da zapravo odem iz zemlje. Otišao sam na Cincar planinu i proveo vikend među divljim livanjskim konjima:

“Ne znam odakle izvire ovolika radost, ali nije ni važno. Možda upravo iz činjenice da sam na samom izvoru. Pomislio sam na najdraži dio knjige “Komo” Srđana Valjareviča u kojem autor opisuje susret sa velikom i veličanstvenom pticom na tom nekom brdu ili planini u blizini jezera.

Nekakva radost, samodovoljnost, samoća kao generator vrline i radosti.

Većinu vremena provodim u hodanju ili u druženju sa konjima. Divljim konjima, livanjskim konjima. Možda sam došao da ih pozdravim prije nego što napustim zemlju kojom su hodali i oni i ja. Možda je razlog mog dolaska i manje patetičan, ali nije toliko ni bitno.

Ja sam jedan od onih likova koji negde otkriju nekakav termin poput Stendalovog simdroma i onda ga stalno koriste u situacijama poput ove. Ali zaista doživljavam povremena gušenja pred ljepotom prizora.

Ne bih ni da dužim previše i koristim epitete kojima nisam dorastao; samo hodam po planini i posmatram konje. Muziku gotovo i ne slušam a u rijetkim trenucima kada je slušam, to se svodi isključivo na džez ili bendove poput Shizomantre, nikako sa vokalima i tekstovima. Zaista me ne zanima šta bi bilo ko mogao reći o bilo čemu. Ne pušim i ne pijem. Odlučio sam da postim i budem gladan neko vrijeme, tada mi um i srce daleko brže i bolje rade.

Promrzli prsti, bosanski čestiti seljaci, ljudi kakve sam viđao samo po Gruziji i valjda se zato toliko i zaljubio u nju. I da, konji, planina, visoravan.

Ne bih kazivanje da kontaminiram ni odnosima opterećenim ratom i teškom politikom, niti onim slovom “U” na izrešetanoj tabli “Livno”.

Ne znam kako se pakuje za put sa kojeg ne planiraš da se vratiš, niti kako se oprašta od svoje zemlje. Ali čini mi se da je boravak ovdje možda najbolji način.”