Ustaje se u pet. Ako želite. Niste u obavezi da prisustvujete jutrenju, niti liturgiji, ali ćete svakako biti ugošćeni. Pošto je već uveliko bila noć kad sam veče ranije stigla, ustala sam još u četiri kako bih konačno mogla da vidim ovo čuveno mesto na dnevnom svetlu. Moje slabo razvijene retoričke mogućnosti neće biti ni približno sposobne da opišu manastir, odnosno ono što je od njega ostalo, ali sve se može svesti na jednu reč – temelji. Mnogo temelja. U svakom smislu. Temelj manastira i temelj države. Rekla bih da je država trenutno u stanju ekvivalentnom manastirskim objektima… Godine studiranja istorije su mu omogućile da onako štreberski znam šta je koji kamen nekada bio. Temelji trpezarije, temelji kuhinje, temelji bolnice, temelji crkve Svetog Nikole i temelji crkve Svetih arhangela. Ni jedan objekat nije sačuvan u celosti, sve onako do pola. Pola crkve, pola kuhinje, pola zida. Pola države…

Nije mi bilo baš najjasnije zašto je ovo mesto car Dušan izabrao za svoju zadužbinu kad je u sred kanjona. Kažu da kanjon sužava vidike. I zaista, kad se stoji tačno pored grobnog mesta samog cara, ne vidi se apsolutno ništa osim neba. Kaluđeri mi kažu da je baš to specifičnost ovog manastira, da vidiš jedino ono zbog čega i jesi baš tu. Nebo. Da bi videli bilo šta drugo osim kamenja i stena, morate da gledate ka gore. Neki to dožive kao pobedu, a neki kao poraz. Ja sam doživela kao bol u vratu i ukočenost od silnog krivljenja, jer i dalje nisam u stanju da pojmim gde sam. I dalje ne verujem da sam stigla i nikako ne mogu da se saberem. Tok tog dana će umnogome pomoći mom „sabiranju“.

Nikada mi nije bio plan da pišem o svojim obilascima Metohije, a pogotovu ne nastavak opisa samog dolaska. Ipak, ja moram da napišem ovaj tekst kako bih ispričala priče ljudi koji su mom životu dali usmerenje i svest o razlikovanju bitnosti i manje bitnog. Smatram to svojom obavezom i najmanjim što mogu da učinim kao znak zahvalnosti za orgomnu blagodet koju sam, moguće nezasluženo, dobila.

Jedan iskušenik u pokušaju i redovni manastirski gost je odlučio da bude dobar domaćin i da me povede na kulu. Kula je jedini preostali trag nekadašnje tvrđave koja je čuvala sam manastir i na vrhu je kanjona. Ako iz podnožja gledate iz pravog ugla, možete da je vidite. Osim neba koje je tu uvek, naravno. Put do vrha traje nekih pola sata, a ako baš niste u kondiciji onda i duže, plus ako se plašite visine, onda još duže.

To vreme smo prekratili u razgovoru – o čemu drugom nego o veri, i to o veri u čoveka. Moj imenjak je pokušao da mi objasni da ako imam vere u Boga, onda ću imati vere i u ljude. Nisam znala kako da mu kažem da nisam sklona ni jednom od ta dva, pa sam to izgovorila vrlo konkretno. Zaista se divim njegovoj reakciji – puna razumevanja i nekako topla. Ja obično počnem da histerišem kad mi se neko ovako nekulturno obrati, kao ja njemu što sam, i još se pravim nešto pametna, a on me bez reči spustio na zemlju.

Kaže mi da prosta činjenica što idem sama sa nepoznatim čovekom po stenama i šipražju i udaljavam se od manastira i drugih ljudi svedoči o mojoj veri, samo da ja toga nisam svesna. Kaže mi još da je svi imamo, ali da svi nemamo tu sreću da je spoznamo. I još mi kaže da stanem na ivicu stene, a da će on biti kraj mene. Naravno da neću da stanem na ivicu, jesi normalan, bukvalno ću da paničim. Nekako ipak uspevam da ukapiram da je to još jedna lekcija o veri. I sad, koliko god silno želim da je vidim i naučim, ja ne smem da stanem na tu ivicu. Zoran se ponudio da me drži za ruku i da zajedno zakoračimo ka ambisu. Jebote, stvarno mi se danas ne umire, mada ima nečeg romantičnog u smrti na krajnjem jugu Metohije. Ma čega bre romantičnog, jadna moja majka, još joj se nisam javila. Sigurno se nada da se negde provodim sa kakvim momčićem, a ja stojim sa nekim starcem kojeg sam upoznala pre pola sata i razmišljam da li da načinim jedan korak ili ne, a dole provalija. Preznojavam se i nije mi dobro, a sad ko za inat krećem i da se tresem. Kako prezirem ovo kad ne mogu da se kontrolišem. Zaista se vidi da se plašim. Pokušavam sebe da ubedim da ako sam preživela put okružena gomilom Arnauta, mogu valjda i sa jednim Srbinom da odem na kulu. Sad kad se strmopizdim odavde biće veselo. Već vidim u novinama naslove: ženska osoba inicijala ZRS postradala sopstvenom nepažnjom u Metohiji, a dole komentari – šta je uopšte tražila tamo…

 

Zoran to vidi i počinje da mi priča o strahu. Strah je početak mudrosti i vodi ka kasnijem razumevanju, a pobeda straha je moguća samo uz veru i ljubav. Divim mu se jer on i dalje želi da mi pokaže kako u meni ima vere i ljubavi. Ja bih odustala od sebe same, ali ne i on. Uspevam da mu se pohvalim svojim izvrsnim poznavanjem Svetog pisma, prepoznala sam citate iz Psalma 110 i Prvu Jovanovu 4. Učio se staroslovenski svojevremeno, a dobih samo osmicu, pih! Načinila sam konačno jedan famozni korak i još pamtim taj ojećaj, kao da ničeg nema, a imaš sve, apsolutna sloboda. I da, apsolutna vera. Nakon još malo dodatnog bauljanja stiže se do kule. Sa vrha se vidi ceo Prizren ka Belom Drimu, a na drugu stranu početak masiva Šare. Evo sad će jun, a na vrhovima je i dalje sneg. Moćno!

Pri povratku ka dole sam uspela i da se uhvatim u bodljikavu žicu koju je razvukao germanski KFOR. Toliko su bili uspešni u čuvanju manastira, da je on bio temeljno spaljen 2004. Kakva ironija, car Dušan je svojevremeno u svojoj ličnoj gardi imao veliki broj visokih, naočitih, Germana i izuzetno ih cenio kao lojalne, a oni danas puštaju da se pali mesto koje su njihovi preci čuvali. Kako god.

Nazad smo stigli taman na službu i to je bilo moje prvo jutrenje ikada. Bez oca, a i generalno. Pod utiskom sa kule, nisam baš previše mogla da se skoncentrišem na tok bogosluženja, ali polako, ne mogu sve u jednom danu. Posle službe se sprema ručak, tako da smo Iguman i ja otišli da gulimo krompir za čorbu, a ostali svako svojim poslušanjima.

Iguman je moj zemljak, Bosanac, visok preko dva metra, prava ljudina. Takvi smo mi Bosanci, ljudine. Kaže da je dobro što sam došla, da to sigurno nije tek onako, a pri tom je dokaz mnogima koji se boje da je ipak moguće doći. Nisam imala srca da mu kažem da se od prvog trenutka mog puta neizmerno plašim, ali da ipak nekako nastavljam napred. Sva istraumirana do duše, ali šta sad.

Prizren

Osim krompira, za ručak smo imali i sir. Subota je i ne posti se. Mogla sam da biram hoću li sir iz manastira Visoki Dečani ili iz Pećke Patrijaršije. Čuj da biram, pa oba ću, kakva skromnost. Do dana današnjeg ne mogu da se odlučim koji je bolji. Savršeni su. Pranje sudova je brzo bilo završeno pa sam krenula u grad, ovog puta levom i sigurnijom obalom Bistrice. Iz ovog pravca prvo se naiđe na Bogosloviju. Malo pre Bogoslovije u podzidi bedema se nalazi ostatak oltara crkve Svetog Petra, a danas parking mesto.

Raspust je i đaci su otišli kućama, ali sam se nadala da ipak i tada neko mora da ostane da čuva sve to. Bogoslovija je inače tokom školske godine dom za oko 50ak Srba, što đaka, što profesora, dok u samom gradu ima još desetak naših sunarodnika koji tu žive tokom čitave godine. Uspela sam da prepoznam kapiju škole sa starih fotografija i jednostavno ušla. Upoznajem Dušana. Dušan ovde radi kao portir i kaže da je zadovoljan poslom. Da je birao ne bi moglo biti bolje. Inače je iz Donje Gušterice kod Lipljana i preko prijatelja koji ovde već radi je uspeo da nađe zaposlenje. Malo je mlađi od mene i cenim da mu je kao mladom čoveku neizmerno drago što ima priliku da radi, pošto to ovde nije ni malo lako ostvariti. Dušan mi priča o ostalim srpskim selima oko njegovog i poziva u goste kad bude bio kod kuće, što naravno prihvatam. Ja njemu pričam o kruni kralja Petra koja je bila skrivena u podu Bogoslovije tokom Prvog svetskog rata. Kralj se povukao preko Prokletija, ali kruna iskovana od Karađorđevog topa nikada nije napustila Srbiju. Smena mu se završava za sat vremena i dogovorili smo se da idemo zajedno u šetnju. On retko ima priliku da izlazi van Bogoslovije, a sad mu ja dođem ovde kao neki pokretač.

 

U međuvremenu sam rešila da odem do sabornog hrama Svetog Georgija pobedonosca, odmah pored šadrvana. Tamo ću i sačekati Dušana pa da idemo dalje. Tu uz put, sa leve strane, je i Sinan-pašina džamija, zaista lepota jedna, a dodatni ukrasi su joj stubovi crkve Svetih arhangela. Cela je od crkve napravljena. Saborni hram je udaljen svega dva-tri minuta od škole i deluje impozantno. Zaista je velik, visok, naočit, jednostavno lep i skladan. Ne morate biti verujući da biste ovu građevinu nazvali divnom. Mahnula sam policajcima na ulazu i krenula ka ženi koja je uređivala cveće. Travnjak je toliko savršen da bi skoro svakome bilo žao da hodi po njemu.

‘ladno teta Slavica! Prepoznala sam je po fotografijama sa Srđanovog bloga. I on ju je sreo na istom mestu kada je obilazio Prizren. Predstavljam se i pitam mogu li da uđem u crkvu. Teta Slavica me zabrinuto gleda i pita gde su ljudi? Ma koji ljudi? Nisi valjda sama došla? Kažem da nema brige, jesam sama, ali ne piše mi na čelu ko sam. Mogu slobodno da se šetam. Odmahuje glavom i iako ne bi trebalo da me raduje, silno sam bila srećna zbog njenog objašnjenja zašto ne bi trebalo slobodno da se šetam okolo. Kaže da mi „piše na čelu“. Vidi se da si Srpkinja, ne možeš biti ništa drugo nego Srpkinja, jasno je to. Toliko širok i iskren osmeh zahvalnosti nisam nikome u skorije vreme uputila. Žena koja me ne zna, koja ne zna ko su moji preci i koja me prvi put vidi kaže mi da sam Srpkinja. Uostalom, sam Dragoš Kalajić je rekao da se Srbin ne postaje činom rođenja, već na ispitima vrlina. Na ulazu u crkvu se nalazi majušna tabla na kojoj se može videti kako je objekat izgledao nakon paljenja. Ja bih to naravno veće napravila, ali kapiram da ne bi bilo dozvoljeno… Unutra nema nikog, može da stane bukvalno 1000 ljudi, a sada sam tu samo ja. Sjajna prilika da razmislim o svemu što se izdešavalo do sad, a i da malo dremnem, ipak sam ustala u četiri. Računam taman ću odmoriti dok ne dođe Dušan.

Ne znam nakon koliko vremena, ali neko mi je spustio ruku na rame. O fuck, mislim onako u sred crkve.Budim se iz sna i vidim albanskog policajca kako stoji iznad mene. Još jedno fuck. To je isti onaj koji kao čuva ulaz. Na srpskom mi priča kako ima nekog turistu Amerikanca i pošto sam ne zna engleski, prepustio bi ga meni jer ovaj želi da kupi neke ikone. Namrgođena ustajem i mislim u sebi ajde okupatoru, ovde si došao da kupuješ ikone, idi kod svojih... Jako jadno, znam, ali obično tako reagujem kad me probude. Svakako da ne prihvatam nikakve kritike na račun moje navodne netolerantnosti i svako ko mi sudi može slobodno da odskakuće. Već nakon dve sekunde sam počela da ozarena cvrkućem sa čovekom, ipak moram da ostavim dobar utisak. I sad evo malo trivijlanog ćaskanja kojem ljudi pribegavaju čisto da ne bude neprijatna tišina, mada će ova trivijalnost dovesti do potencijalnog problemčića. Pita on mene, šta radim. Reko’ evo odmaram malo.

Amerikanac: Odakle si?
Ja: Odavde.
Amerikanac: Ooo, iz Prizrena!?
Ja: Ma ne, iz Beograda, ali to je isto.
Amerikanac: Kako? Zar Beograd nije u Srbiji, ovo je Kosovo!?
Ja: Pa Kosovo je Srbija!!!

Istog trenutka čujem odlučne korake muških cokula kako užurbano trče ka meni. Okrećem se i policajac je već dovoljno blizu i unosi mi se u lice. Tačno je stajao iza vrata i slušao. Paćenik. Nemoj da si to više ikada rekla! Jesi me čula, nikad!!

Za dalji tok rasprave ne znam odakle mi petlja, ali po svemu sudeći moj bosanski mozak ne razlučuje racionalno u ovakvim situacijama. Realno, potpuno je idiotski i ima da nastradam jednom tako. Umesto da se pokunjeno povučem i priznam ono što on želi da čuje ne baš najprijatnijim tonom se upuštam u problem: A ipak razumeš engleski, sve znaš šta pričam. Rekla bih da se malo zbunio i da nije očekivao ovakvu reakciju, a vala nisam ni ja. Odmah mi je bilo jasno šta sam uradila i kroz glavu kreću da mi lete misli – jaoooo sad će da me deportuju, jaoo više nikad neću moći da dođem, a jesi glupa. Srce oće napolje, opet me obuzeo silni strah, i to po koji put od jutros bre. Šta je ovaj Kosmet kad više puta dnevno izaziva i pokreće u čoveku jake i strašne emocije!?. Pošto je bilo šta je bilo, mislim se u sebi, nema nazad majstore, rekla si šta si imala, a pošto sam i dalje ubeđena da će da me proteraju, bar da istrajem do kraja. Policajac mi još jednom, ali ovog puta smireno ponavlja da je zabranjeno da izgovaram tako nešto. Pitam – gde je zabranjeno, ko je zabranio, gde to piše, pa ovo je slobodna zemlja (namig). Svako ima pravo na slobodno mišljenje.

Amerikanac se isprepadano povukao i zbrisao, sad sam ostala sama sa ovim likom i ni svedoka neće biti, kuku meni. Sad već još smirenijim tonom mi kaže da me neko može čuti, razne službe prisluškuju. Gledaj, ovde nas sluša samo Gospod Bog i kako vidim ti, pošto se šunjaš tamo iza vrata, što nije kulturno, odmah da ti kažem. A ako me neko otkuca, zna ću ko je. Je l’ uopšte realno da ovo pričam policijskom službeniku albancu što mu piše Kosovo republjik na amblemu na grudima. Šta se desilo ne znam, ali odjednom je promenio ploču i počeo da mi objašnjava kako on mnogo
voli ovaj posao i kako voli da čuva crkvu i sad on mene počinje da zbunjuje. Verovatno misli da sam luda i neće da se bakće sa mnom.

To veče dok sam usplahireno Igumanu prepričavala događaj saznala sam da samo jedna žalba na rad policajaca koji čuvaju crkve može da ih košta mesta i da se onda vraćaju na redovan posao u redovnu patrolu. A oni se prosto otimaju ko će da bude čuvar crkvi, za njih je to banja, sediš i ne radiš ništa. Jednom mesečno naiđe neki Srbin ili još ređe neki slučajni prolaznik i to je sve. Korisno saznanje. I da, onaj policajac ima tamnu flekicu ispod oka, zapamtila sam ga, a i on je mene. Videćemo se mi još nebrojeno puta…

Dušan je konačno došao, hvala nebesima. I njemu pričam šta mi se upravo desilo, a on se smeje. Ma kako, jesi li normalan Dušane. Kaže da mi ne mogu ništa i da smo mi samo ubeđeni da oni imaju moć i da manje verujem vestima. Eee, da sam to samo pola sata ranije znala. Sav naš strah leži u neznanju. Ali neka ga strah, možda me opameti da budem opreznija, da ne lajem bez da razmislim.

U porti je pao jedan foto sešn. Sa sobom sam ponela figuricu cara Dušana i postavila je na mesto na kojem je nekada stajala u prirodnoj veličini do juna 1999. godine. Spomenik je miniran, glava cara odsečena i zatim trijumfalno vučena po ulicma. Telo je pretopljeno, a ostatak bačen na smetlište. Domorodci.

Iz sabornog hrama smo prešli preko puta do malene crkve Svetog Nikole gde živi teta Slavica da je pozdravimo, a onda krenuli na tvrđavu. Dušan ima ključeve svih aktivnih prizrenskih crkava i prava je sreća što je odlučio da me počasti privilegijom da ih vidim. Sve one, osim saborne, su zaključane tokom čitave godine i otvaraju se samo o praznicima svetaca kojima su posvećene. Kad se ide uz brdo prvo se, sa leve strane, naiđe na crkvicu Svetih vrača. Onaj ko ne zna da je to crkva, jednostavno bi prošao pored nje. Usled uništavanja izgubila je svoj prvobitni oblik, pa sada izgleda kao obična vikendičica okrečena u žuto. Nema ni krst, valjda zato što provocira. Dalje uz brdo, paralelno jedna sa drugom stoje sa leve strane spaljena kuća jedne srpske porodice, a sa desne prava lepotica – Sveti spas. Ta crkva mi je oduvek bila fascinantna, prvenstveno zbog mesta na kojem se nalazi. Tik uz tvrđavu, na uzvišenju iznad grada bukvalno dominira. Kad se približavate gradu čak iz velike daljine se vidi, a noću sija. Kako li je albancima koji se silno trude da dokažu da ovo nije naša zemlja, ne znam, ali jasno mi je zašto pale crkve. One su dokaz. A u ovom gradu ih ima na svakom uglu i stoje tu stotinama godina.

Sveti spas nema krov.

Ovde se tokom leta održavaju dve manifestacije, Spasovdanski dani, skup na kojem se čita poezija i izvode tradicionalne pesme, predstavljaju umetničke slike nastale u manastirskoj koloniji i festival srednjovekovne muzike Medimus. Pošto kapija nije otključavana od prošlog leta malo je zarđala pa imamo problem da uđemo. Preskakanje ne dolazi u obzir jer je i ovde postavljena bodljikava žica. Tik uz kapiju koju sad već gotovo nasilno pokušavamo da otvorimo, sede dva dečaka i prodaju sladoled. Mislim da smo im zanimljivi, a mislim i da žele da se druže. Manji prvi prilazi i traži nam ključ, želi i on da proba da otključa. Ne razumemo se. Dušan ne zna albasnki, dečak ne zna srpski. Jedino kako možemo da komuniciramo je gestikulacija, i smejanje. Zaista se jedni drugima osmehujemo. Mali je nekako uspeo da otključa kapiju i sada stoji na ulazu, valjda ne sme da uđe, a vidimo da želi. U tome dolazi i njigov drug, ostavljaju one sladolede i svi zajedno ulazimo u crkvu bez krova. Nikada ranije nisam bila na sličnom mestu.

I ovde ima samo nebo. Dvoje Srba i dva mala Albanca su podjednako bila oduševljena onim što je unutra. Pitam se da li oni nekada požele da uđu u crkve i da ih vide kakve su, da li ih to uopšte zanima. Zaključavanje je išlo lakše, tako da uz srdačan pozdrav ostavljamo dečake i krećemo dalje uz
brdo. Nakon svega nekoliko minuta se konačno stiže do tvrđave. Na raskršću valja izabrati stazu levo i eto vas na ulazu. Staza desno vodi u šumu u kojoj valja naći temelje drugih crkava, ali to nekom sledećom prilikom. Dok je Srbija bila nadležna za održavanje ovog spomenika, tvrđava je bila zapuštena i oronula, a sad, sva u sjaju blista. Obnovljena, renovirana i zaštićena. Imali smo priliku, ali je iskoristili nismo…

 

Na stranu sve, pogled oduzima dah, sija Bistrica ka Koritniku i Belom Drimu. Retko koji grad ima ovakvu poziciju. Iza Koritnika je Albanija, a ovo je bukvalno najjužnija tačka naše zemlje u kojoj žive ljudi koji se izjašnjavaju kao Srbi. Njih svega desetak. I ja. Stvarno, šta će nam ova čista reka i tamo onaj snežni vrh što se izdiže iznad oblaka i sve ovo što pogled može da obuhvati do samog Paštrika. Paštrik je inače naša krajnja granica i nikad, ali nikad, nije pao. Čitajte o Gorožupu.

Iza nas je početak obronaka Šare, a Dušan i ja imamo sreću da je vedro i da vidimo moćni Ljuboten. Ako nikada niste bili u podnožju visokih planina, ne možete ni približno da pojmite tu ogromnost. Unutrašnjost same tvrđave je više puta i to vrlo drastično menjala svoj izgled. Tu su sada neki propagandni natpisi, tipa evo ova prelepa džamija što su joj samo temelji ostali je služila da se Allahovi vojnici u njoj mole za mir ili najveći glumac Albanije moš misliti je Bekim Fehmiju, ili pre Osmanlija ovde su bili Vizantinci; Srbija/Jugoslavija se rečju ne pominje. Fora sa džamijom je da se ispod nje nalazi crkva Svetog Atanasija koja je relativno skoro i srušena. U istoričarskoj termiologiji relativno skoro znači do nekih 200 godina u nazad. Tek 1805. je tu sagrađena džamija sa sahat kulom.

Osmanski paša albanskog porekla, Emin Rotuli, je s tog mesta krenuo u pohod na ustaničku Srbiju da porazi vraga Karađorđa i u toj nameri i uspeo osvojivši do tada slobodno Smederevo. Kao ratni plen poneo je tri crkvena zvona i dopremio ih u Metohiju, najveće od svih je postavio na svoju novu sahat kulu. Zvono je imalo prikaze svetitelja, a na sebi natpis: tije zvono varoši Smederevu Đorđe Petrović darova. Sve je teklo svojim uobičajenim tokom dok srpska vojska nije nije konačno oslobodila (ili okupirala kako ko to gleda) Metohiju, a stari kralj Petar doneo odluku da se zvono preseli u Topolu. Dalja sudbina mu je bila da ga tu kao novi ratni plen uzmu Austrijanci, a nesrećnu sahat kulu i džamiju sruše Bugari. Kakva epopeja.

Još malo šetnje ka istoku tvrđave i oštro oko mogu da uoče i kulu koju sam jutros posetila. Iz ovog ugla izgleda zaista mnogo veća. Savršen trenutak da pevam Ranka Šemića – u sebi, razume se.

„A za Prizren kad me pitaš, rastuži se srce moje,
Kad se setim, kad se setim, da u njemu ostalo je.
Nemoj nikad da me pustiš da te ostavim,
Hiljadu dana, hiljadu noći da te ne vidim.
Nemoj nikad da me pustiš da zaboravim,
Kosovo moje, Bistricu, Šaru,
Zar da izgubim.“

Možda ovo nekad izvedem i na glas. Videćemo još. Figurica cara Dušana je naravno i ovde imala foto sešn, taman pred zalazak. Svoj na svome, što se kaže, a mi smo shodno mraku krenuli da silazimo, ali sada drugim putem. Idemo ka crkvici Svete Nedelje. Uz put ka njoj je moja najdraža i najtužnija građevina celog ovog mesta i to je nečija sasvim obična porodična kuća. Mesto na kojem se ona nalazi je bez premca najbolje pozicionirano i najbolje orijentisano. Nema kuće sa sveobuhvatnijim pogledom ovde. Možda bi neko pomislio da će mi se najviše svideti neka od crkava, ili možda tvrđava, možda čak i džamija, ali ja od svega u Prizrenu najviše volim ovu usamljenu, urušenu i oskrnavljenu srpsku kuću. Često zamišljam ko li je tu živeo i kakav li im je život bio. Jesu li se svakog jutra radovali pogledu koji imaju kroz prozor kao ja što se radujem kad stanem na njihov nekadašnji balkon, ili su se nakon godina jednostavno navikli i nisu obraćali pažnju na svu tu lepotu koja im je darovana da bude na dlanu.

Ispod njih, ko god da su oni bili, živi baka Jefka. Malo smo joj se javili da joj prekratimo usamljene dane. Ima preko osamdeset godina. Nema frižider, nema gde da drži hranu i nema sa kim da priča. Komšija Albanac je oko njene kuće napravio svoju u obliku ćiriličnog slova P i zazidao joj sve prozore. Ne može da ide uz strmo brdo i nema ko da joj donese hleb. I tako svakog dana. Sedimo ispred i hvatamo poslednje zrake pre nego što Sunce ode iz Koritnika. Tešim je i kažem da je zaista lepo sedeti ovde i sada sa njom i imati ceo grad ispred sebe. Jes da nije kao kod one žute kuće iznad, ali je skoro podjednko lepo. Ne znam da li joj je išta značilo, ali ja ništa drugo nisam umela. Poslužila nas je vodom i suvim keksom. Ima mnogo ukusnijih stvari na ovom svetu od suvog keksa, mirisnijih, prosto se tope, čokoladnih i raznih. Ipak nije do ukusa, do trenutka je. Moje i Dušanovo prisustvo i glasan razgovor na srpskom je privukao pažnju komšija koji sad svi izviruju da vide ko je to tu. Svima sam rekla ćao, kad već neprimereno bulje, molim lepo, šta me gledaš.

Imamo još svega pola sata pre nego što padne mrak i sada već moramo da žurimo ka Svetoj Nedelji. Mučenica, sva ugaravljena od paljenja ipak je uspela da oživi. Preko celog njenog krova raste vinova loza. Malo rasklanjanje lišća otkriva najfascinantniju stvar, lepo i jasno piše da joj je ktitor Kraljević Marko. Džaba one savremene turističke table na tvrđavi gde nema ni pomena Srba, džaba sve, ovde stoji kamen da izvolenijem Oca i ovaploćenjem Sina i blagodeću Svetog Duha ovaj sveti i božanstveni hram prečiste vladičice naše Bogorodice njenoga vavedenja sazida se i živopisa zapovešću i otkupom gospodina mladog kralja Marka godine 6879, indikta 9. To vam je 1370/71. I dok je ovog kamena, ne treba nam ni jedan drugi dokaz. Crkva miriše na memlu i buđ. Puna je vlage, korova, a sa krova joj padaju lijane. U uglu se nalazi i grob neke monahinje, koliko sam uspela da rastumačim. I nju kao čuva jedan policajac. Dosadan je i mnogo priča. Dušan ga zna i iz kurtoazije se uključuje u razgovor ali ja ne. Definitivno mi je dosta policije za danas. Ipak mi nečastivi nije dao mira i morala sam da se umešam. Čuj morala,, htela, i to sa uživanjem.

Pita policajac kako je u Beogradu, ima li posla i kakve su plate. Prvo je dobio lekciju da Zemun nije Beograd, a zatim i toliko glorifikovanog preuveličavanja, da ne znam samo odakle mi naviru tako glupe ideje. Nekad sam stvarno mnogo pokvarena… Sve sjajno funkcioniše, plate astronomske, ne znam šta ću sa parama, putevi se grade, pruge, napredujemo silovito. Gleda čovek u šoku, kaže mislio da u Srbiji ne valja, tako čuo, hteo bi i on da mu je tako. Gde ne valja dobri moj, da ste znali da se ne odvajate pa da i vama bude kao nama, prosperitet. Od tog dana, pa zauvek, na svakom ćošku i u svakoj ma i poluprilici se trudim da svakom iole normalnom Albancu lažem o raju koji Srbijom vlada. Da se razumemo, nije ovde toliko loše, ali pred njima ima da bude najbolje moguće. Šta me briga.

Sve u svemu, došao je kraj ovog dana i vreme za moj povratak u manastir. Sutra me čeka pranje svih 176 prozora ili koliko ih već ima na manastirskom konaku i neki izlet. Iguman mi je obećao da će me malo provesti po okolini. Posle toga bi trebalo da ponovo odem do grada i vidim Ljevišku i hamam. Ne mogu sve postići. Mada nema veze, već unapred sam znala da ću ovde dolaziti još nekoliko puta ne bih li lepo i detaljno videla sve što želim. Nema žurbe. Pred spavanje sam dobila knjižicu o osnovama pravoslavne vere, vide ljudi s kim imaju posla, čisto da se malo upoznam sa najbitnijim stvarima, a kasnije ćemo to nadograđivati. Imam dovoljno vremena da razmislim o Zoranovoj lekciji o veri i strahu, o Dušanovoj sreći što radi kao portir, o teta Slavičinoj tvrdnji povodom mog sprskog izgleda i baka Jefkinom svakodnevnom paradajzu. U svom beogradskom životu obično ne razmišljam šta ću da jedem, imam svega u izobilju i na svakom ćošku, niti o tome kako ko izgleda. Ovde portiri koji stoje na ulazima po tržnim centrima ili nekim firmama nisu oduševljeni tim poslom, a na veru nikad i ne pomislim. Kako bilo, ubeđena sam da svi oni, iako u potpunom okruženju, imaju više slobode nego ja sa svojim radnim vremenom od 8-16 sati, po potrebi i prekovremeno, i naravno skoro svake subote.

I da, povodom scene u crkvi Svetog Đorđa…

ipak je Srbija!